Gospodin Prandeli sve nas je iznenadio svojim taktičkim zamislima za ovu utakmicu. Neka i bude da utakmice gube treneri, a pobeđuju igrači, ali je ovde bogami teško ne odati priznanje Prandeliju i ne podvući njegov doprinos ovoj pobedi.
Oficijelno je njegova formacija predstavljena kao klasična 4-1-4-1, sa De Rosijem ispred odbrane, Pirlom i Veratijem kao centralnim veznim, Kandrevom i Markiziom po krilima i Balotelijem u napadu. Na nekim sajtovima su formaciju Italijana predstavili kao 4-1-2-1-2, gde je De Rosi zadnji vezni, centralni Verati i Markizio, ofanzivni veznjak Pirlo, Baloteli špic, a Kandreva pomoćni napadač. Ipak, na terenu to nismo gledali.
Prvo, Markizio nije igrao na krilu, niti na mestu pravog centralnog veznog, barem ne kada je Italija imala loptu. U tim slučajevima, kada je Italija napadala, Markizio je po pravilu ulazio u sredinu terena, tu iza Balotelija, tek minimalno ulevo. Ponajmanje je otvarao uz liniju i išao s loptom ili bez nje u zadnju trećinu blizu linije. Kada su se branili popunjavao je to svoje krilno mesto u italijanskom bloku, odmah ispred Kjelinija. O ovome odlično govori ovaj prikaz intenziteta njegovog prisustva na različitim mestima na terenu.
Drugo, Kandreva nije bio neko umereno-ofanzivno desno krilo, već je predvodio najveći deo napada Italijana, probijajući po desnoj strani, jednim delom uz liniju, a jednim delom blago ka unutra, ostavljajući taj prostor uz liniju desnom beku.
Treće, Darmian! Prandeli se odlučio da napada po desnoj stani, to je na ovoj utakmici bilo ako očigledno. Zanimljivo je da tu zaista izraženu ofanzivnost, gde su se ovaj „desni bek“ i desno krilo često preklapali, protivnik nije mogao da iskoristi i da veći deo napada, ili makar kontranapada (baš onda kada se Italija otvori po toj strani) isforsira po toj strani terena. Svejedno, pogledajte prisustvo Darmiana, i uporedite sa kretanjem Kandreve.
Još jedna zanimljiva stvar koju vredi primetiti je fantastična saradnja trojke na sredini terena. Dok se De Rosi često pojavljivao u štoperskoj liniji (o čemu najbolje svedoči grafik njegovog kretanja koji je bezmalo identičan Barzaljijevom) i bio onaj koji je imao taj prvi pas iz odbrane ka vezi, najčešće, naravno, ka Pirlu. Ofanzivniji od njega, ali opet kao osvajač lopti i neko ko loptama hrani plejmejkera Pirla bio je Verati. Njih trojica su međusobno razmenili najveći deo pasova na utakmici.
Sve ovo svedoči o jednoj asimetričnoj „lepotici“ koju je Englezima spremio gospodin iz Italije. Tu formaciju bi verovatno bilo najbolje prikazati ovako:
Možda bismo ovu formaciju, ili pre prikaz pozicija Italijana koje su oni zauzimali u ofanzivnim akcijama, mogli posmatrati kao nekakvu asimetričnu i razvijenu varijaciju prepoznatljive „božićne jelke“. To je ona formacija sa četvoricom u zadnjoj liniji, trojicom centralnih veznih ispred, pa uskom dvojicom ofanzivnih veznih ispred njih, i napadačem na vrhu jelke:
Međutim, iako neki s pravom tvrde da bi to bila najpribližnija standardna formacija onoj koju je Prandeli izveo, na terenu je ona pretrpela velike izmene, pa se, ni sa loptom ni bez nje, Italijani nisu postavljali ni nalik ovome. Bez lopte, imali smo Kandrevu i Markizia tamo gde bi im bilo mesto prema 4-1-4-1 formaciji, a s loptom je to ličilo pre na jednu 4-1-2-2-1 formaciju. A tu formaciju je, kao što je ranije pomenuto, i prikazano, Prandeli prilagodio svojim igračima, ili protivniku, tako što je dodatno „gurnuo“ napred Darmiana i zadužio Kandrevu da pored povremene uloge u vezi, pre svega igra jako ofanzivno desno krilo.
