Ćezare Prandeli

0

 

Ovo je priča o selektoru Italije, Ćezare Prandeliju, čoveku koji je preporodio italijanski nacionalni tim i koji je u poslednjim godinama dokazao da je na toliko načina netipičan italijanski trener.

Čitavu karijeru Prandelija su pratili sjajni rezultati, ali i nesrećan splet životnih okolnosti koje su bitno uticale na njegov trenerski rad. Ono što ga je odlikovalo kao igrača, a što je i danas njegova glavna karakteristika je neprestani rad i nepresušna želja za napretkom i usavršavanjem koja mu je uvek donosila rezultate.

Kao igrač Juventusa u periodu od 1979. do 1985. osvojio je brojne trofeje: 3 titule prvaka Italije, Kup Italije, Kup šampiona, Kup pobednika kupova, Superkup Evrope i Interkontinentalni kup. To su bile najplodnije godine u njegovoj igračkoj karijeri. Igrajući rame uz rame sa svetski poznatim asovima poput Kabrinija, Širee, Tardelija, Platinija, Paola Rosija i Bonijeka, Prandeli je stekao pobednički mentalitet, a iskustvo igranja pod dirigentskom palicom Đovanija Trapatonija tokom svih tih godina u Juventusu omogućilo mu je da stekne dragocena znanja koja će ga kasnije proslaviti i kao trenera. I to Prandeli nikada nije krio. Za Prandelija, Trapatoni nije bio samo trener, on je bio njegov mentor i idol. U jednom od intervjua, Prandeli je rekao da je tokom šest godina saradnje sa Trapatonijem naučio mnogo, ne samo o fudbalu, već i o životu i da su mu ta znanja koristila tokom građenja trenerske karijere.

Prandeli je, kao trener, skrenuo pažnju na sebe u periodu između 2002 i 2004. godine kada je dve godine uspešno predvodio ekipu Parme. Bila je to Parma „u opadanju“. Nakon osvojenog 10. mesta u seriji A u sezoni 2001/02 svima je bilo jasno da su najbolje godine iza njih. Klub su napustili Bufon, Krespo, Kanavaro, Apija, Di Vajo i mnogi drugi. Formirana je mlada ekipa u kojoj su nosioci igre trebali da budu Bonera, Markioni, Nakata, Adrijano, Đilardino i Mutu. Prandeliju je poveren zadatak da ovaj mladi tim ukomponuje i ostvari što bolji rezultat na domaćoj i međunarodnoj sceni. On je to znao da iskoristi. Implementirao je vrlo ofanzivnu 4-3-3 formaciju u kojoj su glavne role imali Mutu i Adrijano  i Parma je ponovo počela da igra dopadljiv fudbal. U obe sezone pod Prandelijem Parma je bila vrlo efikasna, bilo ih je uživanje gledati i na kraju imali su ozbiljne rezultate. Obe te sezone Prandelijevi momci završili su na 5. mestu i u obe im je za dlaku izmakao plasman u ligu šampiona. To je bio period u kome je Prandeli stekao popularnost i nacionalnu slavu.

Usledio je poziv Rome 2004. godine. Poziv koji se ne odbija. Roma je prethodne sezone pod Kapelom bila vicešampion, imala je strašan tim. Sve same zvezde. Kapelo je prešao u šampionski Juventus i ostavio upražnjeno mesto na klupi. Uprava Rome nije časila časa i Prandeli je ubrzo prihvatio ponudu i postao trener Rome. Onda je život umešao prste. Samo par dana nakon prihvatanja ponude Rome, Prandelijeva supruga obolela je od karcinoma. Bio je to šok za čitavu njegovu porodicu. Prandeli je rešio da napusti klupu Rome i povuče se iz fudbala kako bi proveo što više vremena sa bolesnom suprugom. Bio je to i najteži period u njegovom životu, period u kome je razmišljao i o trajnom napuštanju fudbala, ali na sreću svih nas koji fudbal volimo ipak se vratio nakon godinu dana pauze i seo na klupu Fiorentine.

 

1195337-24980714-1600-900

Već u prvoj sezoni na klupi tima iz Firence dokazao je koliko je kvalitetan trener. Oslonio se na svoju omiljenu formaciju 4-3-3, stvorio je prepoznatljiv sistem i stil igre i za samo godinu dana transformisao je ekipu koja se borila za opstanak u ekipu koja je osvojila 4. mesto u ligi i izborila plasman u ligu šampiona, i koja je, što je nije manje važno – ekipu koja je igrala neverovatan fudbal. I ne samo to, u toj sezoni uspeo je da afirmiše brojne mlade igrače koji su u narednim godinama bili nosioci igre Fiorentine. Tu pre svega valja imati u vidu Mađa, Montoliva, Donadela i Pacinija. Ne treba napominjati da je Prandeli umeo da izvuče apsolutni maksimum iz Luke Tonija koji je imao neverovatan prosek od skoro gola po utakmici. I onda kada je trebalo izaći u Evropu i dokazati kvalitet u ligi šampiona život se opet poigrao sa sudbinom Prandelija. Usledio je „Kalčopoli“ skandal koji je uzdrmao italijanski fudbal, a koji nije mimoišao Fiorentinu. „Viola“ je zbog nameštanja utakmica prvobitno bila izbačena u niži rang, ali je nakon žalbe vraćena u seriju A; međutim, oduzeto im je pravo da igraju evropska takmičenja i morali su narednu sezonu da startuju sa ozbiljnim minusom od 15 bodova. U narednoj sezoni, i pored brojnih teškoća koje su usledile kao posledica „Kalčopoli“ skandala, Prandeli je uspeo da brzo nadoknadi minus i dovede ekipu u sam vrh tabele. „Viola“ je završila sezonu na 6. mestu, sa 3. najboljim napadom lige i uspela da izbori plasman u UEFA kup naredne sezone. I pored brojnih promena u igračkom kadru, pre svega stalnih odlazaka ključnih igrača, ali i brojnih dolazaka, uglavnom mladih i neafirmisanih talenata, Prandeli je zahvaljujući svom sistemu i načinu rada uspeo da očuva kontinuitet dobrih i kvalitetnih igara, ali i rezultata, pa je tako u sezonama koje su dolazile Fiorentina postala značajan faktor u italijanskom fudbalu, a Prandeli je izrastao u jednog od najboljih italijanskih trenera. 2008. godine proglašen je za trenera godine u seriji A. Za vreme Prandelijeve ere Fiorentina je bila jedan od najboljih italijanskih klubova koji su uvek konkurisali za najviši plasman i bili redovan učesnik lige šampiona. Nisu nedostajali ni uspesi na međunarodnoj sceni. Prandelijeva Fiorentina bila je polufinalista UEFA kupa 2008. godine. Prvo evropsko finale u novijoj istoriji izmaklo je „za dlaku“. Rendžers je bio bolji nakon izvođenja penala.

 

15147

 

U maju 2010. godine usledio je dugo iščekivani poziv italijanskog nacionalnog saveza da preuzme nacionalni tim od Marčela Lipija, po završetku Svetskog prvenstva u Južnoj Africi. Nakon dogovora sa čelnicima Fiorentine Prandeli je dobio zeleno svetlo da uđe u pregovore sa savezom i ubrzo zatim je postignut dogovor o višegodišnjoj saradnji. Italijanski nacionalni tim prethodno je doživeo debakl na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi 2010. Bili su poslednji u relativno lakoj grupi sa Paragvajem, Slovačkom i Novim Zelandom i takmičenje su završili bez ijedne jedine pobede. Bila je potrebna totalna reorganizacija. Prandeli je dobio „vruć krompir“, poveren mu je nimalo lak zadatak, da povrati ugled reprezentacije i vrati veru i igrača i navijača u mogućnosti nacionalnog tima.

Nije se bojao da u startu napravi velike rezove. Pre svega, zahvalio se na saradnji brojnim iskusnim igračima poput Kanavara, Zambrote, Gatuza, Kamoranezija i Jakinte; zatim je formirao svoj pul igrača za koje je verovao da na najbolji način mogu realizovati njegove ideje na terenu. Nekoliko stvari obeležilo je Prandelijev dolazak na selektorsku funkciju. Prandeli se od samog starta trudio da promeni mentalitet i da modernizuje reprezentaciju. Želeo je da nametne novi sistem i stil igre, da Italija igra moderan, dopadljiv fudbal, a da u isto vreme rezultati ne trpe. To nije bilo moguće uraditi preko noći i jedan od preduslova za tako nešto bila je disciplina ekipe, naročito na terenu. Zbog toga je Prandeli na samom početku svog selektorovanja uveo etički kod, kod ponašanja koji su morali da potpišu svi fudbaleri i da ga se strogo pridržavaju. Cilj etičkog koda bio je postizanje željenog nivoa discipline na terenu koji je nedostajao Italijanima u ranijim ciklusima. Setimo se samo De Rosijevih nepotrebnih crvenih kartona na velikim takmičenjima. Već od prvog dana jasno je stavio do znanja da neće pozivati u reprezentaciju igrače koji se nedisciplinovanim ponašanjem na terenu, u svojim klubovima, ogluše ovog dogovora. Smatrao je da igrači nacionalnog tima ne smeju sebi dozvoliti luksuz da budu isprovocirani. Jednom prilikom je izjavio da želi da ekipa pokaže lojalnost i sporski duh na terenu i kada gubi i kada pobeđuje, te da, sa etičkim kodom nema kompromisa. I zaista nije bilo kompromisa. Prandeli je kažnjavao sve igrače koji nisu poštovali etički kod pa je tako De Rosi bio suspendovan iz nacionalnog tima u 3 navrata, zbog čestih udaranja protivničkih igrača i korišćenja laktova, Baloteli i Osvaldo u dva navrata zbog direktnih crvenih kartona u svojim klubovima i Bonući i Destro po jednom. I zaista se čini da je Prandeli uspeo u svojoj nameri. Italija igra mnogo disciplinovanije i zrelije pod njegovim vođstvom i to se, naravno odražava i na igru i na rezultate.

Prandeli je nastojao da od prvog dana približi igrače i navijače i smatrao je da je to presudno za dobru atmosferu u i oko nacionalnog tima i vraćanje vere navijača u nacionalni tim, tako da je zahtevao od svojih igrača da budu otvoreniji prema publici i medijima. Smatrao je da to može biti višestruko korisno jer, po njegovima rečima, igračima ne može da bude toliko naporno da daju autograme ili se slikaju sa navijačima na okupljanjima. Pri tom je i „feedbeck“ koji dobijaju na taj način dragocen. Ovaj potez sa oduševljenjem je prihvaćen u italijanskoj javnosti i samo je još više učvrstio poverenje navijača u selektora i njegov rad.

No, sve ove stvari bile su samo neophodni koraci ka konačnom cilju, a konačan cilj bile su dobre igre i dobri rezultati nacionalnog tima. Igru i rezultate nije bilo moguće napraviti preko noći. Teško ih je napraviti za kratko vreme i u klubovima gde se svakodnevno radi sa igračima, a kamoli u reprezentaciji koja se okuplja nekoliko puta godišnje.  Znao je to Prandeli i zato je privremeno odustao od svoje omiljene formacije 4-3-3 i prigrlio je formaciju 4-3-1-2 koja je 2010. godine bila najviše eksploatisana među timovima serije A. Smatrao je da je važnije izgraditi sistem i stil igre i promeniti neke stare i loše navike. I na tome je radio u kvalifikacionom ciklusu za Evropsko prvenstvo u Poljskoj i Ukrajini. Taktička igra, igra na rezultat, ono čuveno italijansko igranje na 1-0 polako je padalo u drugi plan. Italija se sve više oslanjala na „kvalitetan posed“ i raznovrsna dodavanja, sve vise su „igrali fudbal“, nadigravali se sa drugim timovima i s vremena na vreme delovali prilično ofanzivno. Na tom Evropskom prvenstvu 2012. Prandeli je reprezentaciju Italije odveo u finale pri tom izbacivši, ni manje ni više nego Engleze u četvrtfinalu i Nemce u polufinalu. U finalu su „Azuri“ bili poraženi od Španije i to vrlo ubedljivo 4-0, ali su ipak ostavili sjajan utisak i pokazali svima da se s njima uvek mora ozbiljno računati. Italijani su pod Prandelijem demonstrirali dobar fudbal, svakako različit u odnosu na ono na šta su nas u prošlosti navikli. Bilo je tu uspona i padova, videlo se da se tu radi o jednom projektu u stvaranju, ali se činilo da su na pravom putu i da će u narednom periodu predvođeni Prandelijem doći do željenog nivoa.

U periodu između dva velika takmičenja (Evropskog i Svetskog prvenstva) Prandeli je pokazao neverovatnu fleksibilnost. Sada kada je uspeo da izgradi sistem i kada je Italija igrala prepoznatljiv moderan fudbal, upravo onakav kakav je Prandeli želeo da nametne, on je konačno dobio mogućnost da taktički eksperimentiše. U kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Brazilu mogli smo da vidimo Italiju u raznovrsnim formacijama, 4-3-1-2, 4-1-3-2, 4-3-2-1, 3-5-2, 4-1-4-1 i 4-3-3.  Ovakve promene formacije u toku jednog ciklusa teško da se mogu naći u istoriji italijanske fudbalske reprezentacije i po tome je Prandeli netipičan trener. Postoji jedna njegova izjava u kojoj on kaže kako mu je san da na svetskom prvenstvu igra 7 različitih formacija na 7 različitih utakmica i kako je svestan da bi ga zbog toga u Italiji „verovatno uhapsili“. Međutim to nije smetalo Italijanima da  bez većih problema obezbede plasman na Mundijalu, pa su tako već dva kola pre kraja kvalifikacija bili sigurni putnici za Brazil. Ono što je odlikovalo Prandelijevu Italiju u ovom ciklusu je da su bez obzira ne raspored na terenu (formaciju) igrali na isti način. Što samo govori o tome da je Prandelijev projekat uspeo i da Italija ima izgrađen stil igre. Taktička fleksibilnost omogućava različita pomeranja u zavisnosti od slabosti i vrlina protivnika i mogućnosti i želje da im se na adekvatan način parira. U sastavu Italijana za ovo Svetsko prvenstvo nalaze se vrlo raznovrsni igrači, tako selektirani da mogu odgovoriti na razne zadatke i izazove koje pred njih postavi Prandeli. Čini se da je upravo sposobnost taktičke transformacije nešto što izdvaja ovu Prandelijevu reprezentaciju od ostalih. Zbog toga je vrlo teško predvideti u kom rasporedu će Prandeli izvesti svoje pulene. Prandeli je već na startu Mundijala iznenadio sve i umesto dugo uigravane formacije 4-1-4-1, izveo je vrlo asimetričnu formaciju koja je verovatno najbliža nekoj varijanti takozvane „božićne jelke“. Glavnu rolu u ovoj Prandelijevoj reprezentaciji igra trougao igrača na sredini terena koji čine Pirlo, De Rosi i Verati, a koji je Englezima zadavao puno muka na prvoj utakmici Mundijala. Njihova hirurški precizna dodavanja, kao i sjajna anticipacija i čitanje igre omogućili su Italiji apsolutni dominaciju na sredini terena. Posebnim rolama koje su imali Darmijan, Markizio i Kandreva (o čemu je pisano u drugim tekstovima) , Prandeli je potpuno zbunio Engleze i napravio ključnu razliku za svoj tim, pa se može reći da je on jedan od junaka pobede Italije na otvaranju Mundijala.

Pred Italijom su ključne utakmice u grupnoj fazi Svetskog prvenstva u Brazilu i ne treba sumnjati da će Prandeli izvući još kog „keca iz rukava“ i da će pokušati da izvuče maksimum iz ove ekipe. Igra koju je njegov tim prikazao protiv Engleza daje mu za pravo, kao i svima nama da puno očekujemo od ove Italije. Prandeli je svojim radom i trudom konačno doveo nacionalni tim na onaj nivo koji su svi ljubitelji „Azura“ očekivali i pravo je vreme da se sav taj višegodišnji rad kruniše jednim dobrim rezultatom. Ukoliko je neko taj rezultat zaslužio zbog svega što mu se dešavalo tokom života i karijere onda je to sasvim sigurno Ćesare Prandeli!

Share.

Postavite komentar