3. dan svetskog prvenstva. Lokacija – stadion Amazonija u Manausu, usred Amazonije. Akteri – dva najpotcenjenija velikana reprezentativnog fudbala.
Mnogo puta su Italija i Engleska na svetska prvenstva dolazile sa mnogo očekivanja, sa ogromnim pritiskom javnosti i uverene u svoju snagu i kvalitet. Mnogo puta su došle u tom stilu i prerano završavale prvenstva. Reklo bi se čak i zasluženo jer smo od istih retko kad mogli videti dobru igru a češće provlačenje kroz mečeve i grupne faze prvenstava. Nakon toga bi pak, Englezi glatko ispadali od “boljih” timova a Italijani povremeno nastavljali i do same završnice, na isti “opet se provukoše” način.
Nasuprot tome, meč u Manausu i način na koji su obe reprezentacije započele prvenstvo i predstavile se fudbalskom svetu bili su razlog zašto su mnogi od nas par puta protrljali oči, sa nevericom konstatujući da nismo u glavi zarotirali termine utakmica već da zaista gledamo meč između Engleske i Italije. I to kakav meč!
Od samog starta se krenulo veoma žestoko, sa mnogo preciznih dodavanja, mnogo trčanja, otvaranja bez lopte, veoma tečnom igrom. Ako se od Engleza očekivalo da budu oprezni i povremenim kontranapadima ugrožavaju protivnika, oni su to demantovali u prvih 10 minuta. Izveo je Roj Hodžson postavu i igrače za nadtrčavanje i nadigravanje, postavu koja je želela gol više. U formaciji 4-2-3-1 prednju četvorku su činili izrazito ofanzivni igrači, umalo klasični špicevi – Runi, Sterling, Velbek, Staridž. Cela engleska javnost s pravom je očekivala konzervativnu postavku igre jednog poprilično konzervativnog stručnjaka – Hodžson-a, a on im je, i svima nama, priredio iznenađenje. Ključni potez iskusnog selektora bio je postavljanje Rahima Sterlinga na poziciju ofanzivnog veznog igrača, odmah iza svog klupskog saigrača Daniela Staridža. Upravo je Sterling igri engleske dao jednu potpuno novu dimenziju. Doneo im je pokretljivost i prodornost po sredini terena, ono što nisu imali, hm, čini se nikada… Imao je Sterling i sjajnu podršku svih igrača ofanzivne linije koji su se odlično kretali i konstantno rotirali, čime su pravili višak u napadu. Tako su nekoliko puta, ulaskom Velbeka u sredinu, primoravali inače veoma čvrstog Kjelinija da se sam suoči sa Sterling-om i u napadu uvek opasnim Džonsonom. Čak i nezavisno od pomenute rotacije po bokovima, Sterling je dobrim kretanjem i driblerskim sposobnostima Engleze često dovodio do odnosa snaga od 3 na 2, 2 na 1 a često i 3 na 1. Valja pomenuti i dosta dobrog Džordana Hendersona koji je bio opasan kako zbog šuteva tako i zbog dodavanja iz drugog plana, čime je onemogućio Italijane da se dodatno povuku i približe svom golu. Šanse su stvarane tokom cele utakmice, čak i bez primetnih padova i krize u igri. Jedino je Runi bio nešto slabiji, uprkos tome što je on asistirao kod jedinog gola Engleza. Čini se da ga je defanzivna uloga potpuno uzela te u napadu, pored pomenute asistencije, nije imao značajnijeg udela. S druge strane, defanzivno, kao i ostatak engleske, blago rečeno nije bio sjajan.
Iz ove priče, nekome ko nije gledao utakmicu ili bar saznao rezultat, može delovati da su Englezi dobili meč. I mogli su, veoma lako. I to bi bilo potpuno zasluženo. Međutim u drugom uglu našla se Italija, podjednako razigrana i podjednako rešena da razbije predrasude o sebi kao dosadnoj reprezentaciji koja se stalno provlači dalje na svoj “to su Italijani” način. Da se razumemo, majstorstvo u timu Azura nikada nije manjkalo. Savršenstvo taktičkih postavki takođe. Ali jako dugo ta dva nisu bila okrenuta ka dominaciji na terenu i stvaranju mnogo prilika za gol. Italijane svi znamo kao kombinaciju 0-0 i 1-0 tima, koji će na kraju, prostom računicom i uz minimalan broj postignutih golova završiti sa 1-2 poena više od rivala. I nekad tako sve do finala. Bilo kako bilo, neki od nas, a autor teksta sebe arogantno svrstava u tu grupu, osetili su taj momenat dolaska Prandelija ja na klupu Azura; dolazak čoveka koji voli fudbal na onaj “pravi” Barselona način, koji želi da nametne svoju igru i koji nije nužno zadovoljan sa 1-0. Ipak, za razliku od pomenutog i nekada nam mučnog “tika-taka” tima, Italija sada ima igru koja je i veoma konkretna i u kojoj se prilike stvaraju i sa manje od 70 dodavanja. Prandeli je čovek koji već neko vreme pokušava da uvede igru u italijansku reprezentaciju i kome, sada i zvanično, to dobro ide. Kao što je i mnogo puta najavio, a o čemu pričamo u tekstu o njemu, izveo je Prandeli kombinovani tim, u ne tako lako utvrdivoj, asimetričnoj formaciji koja najviše liči na kombinaciju 4-1-2-2-1 i 4-3-2-1 formacija. Jasno je da je u poslednjoj liniji bilo 4 igrača, sa blagim iznenađenjem: Darmianom na poziciji desnog beka, a da su ispred njih bila tri univerzalna centralna/zadnja vezna De Rosi, Pirlo, Verati. Blago ulevo vidimo Markizia međutim više u ulozi centralnog nego krilnog fudbalera dok je po desnoj strani delovao, i to fantastično, jedan od najboljih aktera meča Kandreva. Udarnu iglu predstavljao je “Super Mario” Baloteli.
Slično engleskoj, Italija nije ni malo kalkulisala. Krenuli su Azuri da postignu gol i čak i kada su to uradili nisu stali, mada razlog može biti i to što su ga u sledećem napadu primili. Kako god, nastavili su da igraju i da jure pobedu. Prednjačili su prodori Darmiana i Kandreve po desnoj strani gde su Italijani u potpunosti dobili bitku. Rooney i regularno ofanzivni levi bek Beins nisu nikako uspevali da zaustave pomenuti dvojac Italijana. Dok je Darmian sve postizao i potpuno neutralisao levu stranu napada engleske, istovremeno značajno doprinoseći napadu, dotle je Kandreva bio nezaustavljiv. Mnogo prodora, dodavanja i centaršuteva od kojih se iz jednog izrodio i pobednički gol Balotelija, koji se samo „poklonio“ na drugoj stativi i materijalizovao sve što je Kandreva uradio. U sredini je, kao i uvek, gospodario Pirlo, uz ovaj put svestranu pomoć Veratija i De Rosija. De Rosi je imao značajnu ulogu u defanzivi, kako na sredini terena, tako i u srcu same odbrane gde je često delovao kao treći štoper. S druge strane, Verati je bio značajna veza između linije odbrane i Pirla a u prilog dobro odrađenom poslu na toj poziciji govori i podatak da tokom celog meča Verati nije imao nijedno pogrešno dodavanje. Ukoliko ne računamo Sterlinga koji je jednostavno bio neuhvatljiv, pomenuta trojka Italijana je dobila bitku na samoj sredini terena. Uz dobijen rat na desnom boku, to je bilo dovoljno da se zabeleži konačna pobeda.
Bilo je i nedostataka, na obe strane, koji se daju primetiti. Engleska odbrana je bila loša, u celini; štoperi nesigurni i često loše postavljeni, što nikako nije bila karakteristika sjajnih engleskih štopera, kroz istoriju, a spoljni defanzivci ne dovoljno čvrsti i lako “prolazni”. Što se Italijana tiče, oni su u odbrani bili odlični po bokovima, međutim Sterling i Staridž su pokazali da je lako “promešati” ih po sredini i da će mnogi brzi okretni dribleri imati priliku da iskoriste tromost i neokretnost italijanskih štopera. Tu opasnost može biti pre svih Luis Suarez ali i dobar deo kostarikanskog napada, pre svega Ruiz i Kembel, ukoliko budu došli do lopte na protivničkoj polovini.
Sve u svemu bio je to fantastičan meč. Ofanzivno ravnopravan dok su ga defanzivno dobili Italijani. Meč koji obećava i koji svima nama koji volimo da vidimo jake Englesku i Italiju uliva nadu da će ove reprezentacije možda u jednoj fazi zakomplikovati život tradicionalnim učesnicima završnice svetskih prvenstava. Svakako bi bilo osveženje videti Španiju ili Brazil nadigrane od strane aktera opisanog meča, a ako je suditi po prvim utakmicama, to je nešto što je sada veoma realno. Ipak, biće bitno za Italijane da nastave u istom stilu i da ne počnu misliti kako ih jedan bod deli od prolaza u narednu rundu, a za Engleze, kao što ostrvski mediji upozoravaju u svojim analizama, da ne polete u ovom sjajnom porazu.
