Čovek sa bogatom karijerom, koji je trenirao veći broj timova u Brazilu, među kojima Žuventud, Gremio, Goias, Kruzeiro i Palmeiras, a takođe imao i svoju fazu u stilu prekaljenih srpskih stručnjaka i sportskih radnika, na klupi Kuvajta i nekih klubova po Uzbekistanu, Japanu, Saudijskoj Arabiji…. Ipak, ne zaboravimo njegov angažman u Čelsiju i na čelu portugalskog nacionalnog sastava – kojeg se mi u Srbije sećamo po lošem, iz najmanje dva razloga: njegovog sukoba sa Dragutinovićem i naše loše igre u tom periodu. Svejedno, evo nam Skolarija po drugi put međ’ Kariokama, i po drugi put, nakon što je to uradio i sa Portugalom, na završnici nekog velikog turnira na kojem vodi reprezentaciju koja je domaćin.
Kao fudbaler, kažu stariji, bio je solidan defanzivac, krupan, težak, stabilan, ali sa malo tehnike. Otuda oba njegova nadimka: „Felipao“, tj. „Big Phil”, koji govori o njegovim fizičkim kvalitetima, i „Wooden Leg“ tj. „Drvena Noga“, naravno u čast njegovog dobrog baratanja loptom. Odgovarajući na, pomalo zajedljivo, pitanje posetioca nekog sajta o tome kako to da su uspešni treneri mahom bili tek prosečni fudbaleri, Felipao je odgovorio kako bi on pre naglasio drugu stvar – to da su uspešni treneri mahom defanzivni fudbaleri, bilo iz odbrane ili zadnje linije veznog reda. To je on objasnio činjenicom da je upravo to mesto u timu ono koje vas tera da razumete fudbal, shvatite igru, čitate akcije, i da to važi podjednako i za vrhunskog i za tek prosečnog defanzivca. I takođe, to je mesto koje vas uči koliko je dobra i pametno organizovana odbrana bitan faktor za uspešan tim.
I zaista, izgleda da je Skolari naučio mnogo u toj svojoj, ne posebno zapaženoj, fudbalskoj karijeri. Za njega ćete često pročitati da ne forsira lep fudbal, da njegovi timovi ne igraju za publiku, i da ga zanima jedno – rezultat. Isto tako, da je njemu odbrana osnovni deo tima, te da će i sa ekipama koje karakterišu sjajni ofanzivni igrači insistirati na čvrstoj i sigurnoj, bezbednoj igri, sa jasnom namerom da se golovi ne primaju.
Otuda i njegova varijanta formacije 4-2-3-1, sa dva zadnja vezna. Srećna okolnost sa Brazilom, kao i nekad sa Portugalom, je što na tim pozicijama može imati dva fudbalera koji su, iako pre svega oduzimači lopti i destruktivci tuđe igre, ipak sjajni sa loptom, što puno olakšava tranziciju lopte. Na taj način, njemu je omogućeno da se drži svoje ideje o jakoj odbrani a da napad ni malo ne trpi zbog toga. Za te dve pozicije ima dvojicu koju preferira tokom poslednjih godinu dana: Luiz Gustava i Paulinja, ali i Fernandinja, kao i Ramireša i Ernaneša, ukoliko mu to bude bilo potrebno. Sva petorica su odlični defanzivci (Gustavo i Paulinjo, verovatno najbolji, što ukazuje na nešto, zar ne?) i isto tako vrlo dobri s loptom. Oni su, pri tom, igrači koji čak umeju da daju golove, o asistencijama i generalnom doprinosu napadu da ne govorimo.
Uz njih, Skolarija sigurno raduje sjajan izbor štopera. Oni su verovatno među najboljim igračima na toj svojoj poziciji u svetu. To se vidi i po klubovima gde igraju i po njihovim cenama na tržištu. Pri tom, treneru kome je odbrana centralni deo tima uz pomenute sjajne zadnje vezne, svakako mnogo znači i to što su mu centralni defanzivci sjajni tehničari. David Luiz i Tjago Silva su bolji s loptom od plejmejkera pojedinih ekipa na prvenstvu. Dobro, možda je ovo malo preterano, ali svakako je njihov nivo tehničke obučenosti nešto što će početak izgradnje brazilskog napada učiniti mirnim i kvalitetnim.
Druga „značajka među značajkama“ Skolarijevog menadžerskog stila je svakako tradicionalno brazilsko shvatanje uloge bekova. Igrače koje ćemo gledati na tim pozicijama u Brazilu govore sve: Dani Alveš i Maikon, desno, i Marselo i Maksvel, levo. Za ekipe koje će se odvažiti da protiv Brazila igraju otvoreno i napadački (što je hrabrost, „ali i ludost“ – što bi rekao Nikola Kojo) ti bekovi biće noćna mora. Njihova brzina, sa veštinom, probojitošću i sjajnim osećajem za asistenciju, pa i gol, sa dobrom tranzicijom lopte, biće više od problema iz svake kontre i polu-kontre. Umeo je to Veliki Fil da naštimuje sjajno u prijateljskim utakmicama, videćemo kako će funkcionisati na Prvenstvu.
S druge strane, ekipe koje se opredele za defanzivniji pristup moraće da se dodatno opterete i vrate svoje krilne igrače, kako bi te bekove, koje Skolari podigne vrlo visoko kada Brazil izrazito dominira posedom, zatvorili. Što je takođe vrlo zgodno za Brazil. U našoj utakmici sa njima to je, međutim, iz našeg ugla izgledalo dobro, a iz njihovog i ne sjajno. Čak i način na koji su naši zadnji vezni (a bilo ih je dvojica) izlazili na bokove i pomagali našim bekovima kada su naša krila kasnila, pokazivao je da Felipao i njegovi momci imaju dosta prostora za napredak. U toj utakmici naš blok je izgledao prilično dobro, a Skolari nije želeo ili nije umeo da to probije nekom promenom u organizaciji napada.
I to jeste načelni problem za formaciju koju Skolari forsira. Povezanost između linija u formaciji gde imate dva zadnja vezna, a ispred njih „brisan prostor“ sve do klasične desetke i dva vrlo ofanzivna krila (toliko ofanzivna da bi neki žučno branili stav da Brazilci pod Skolarijem igraju 4-3-3) zavisi u velikoj meri od pomoći bekova i njihove sposobnosti da se adekvatno pridodaju napadu i učestvuju u probijanju po krilima. To protiv nas nije dobro funkcionisalo. Videćemo šta je Skolari spremio za takmičarske mečeve, pogotovo u situaciji gde će se protivnik opredeliti za defanzivu i kontre, a realno je očekivati da će to česti biti slučaj.
Skolari voli te klasične pozicije. Pored klasičnih bekova, o kojima rekosmo koju, u njegovoj formaciji figuriraju klasična desetka i klasična devetka. Sa izuzetkom mečeva protiv pravih autsajdera, gde je čitavu formaciju adaptirao nešto ofanzivnijem stilu igre, tu ulogu klasične 10ke imao je Oskar. Sa naglašenim plejmejkerskim obavezama i uz dodatna zaduženja koja su proizilazila iz načina na koji je pokriven centarfor koji igra ispred njega, ta pozicija i Oskar kao prvi izbor za nju od centralnog su značaja za tim. Ukoliko tim ima inicijativu i ukoliko je špic dobro čuvan, plejmejker je taj koji mora da bude drugi, pomoćni napadač, onaj koji će po sredini praviti probleme bilo da iz njih proizađe rezultat ili da prosto natera protivnika na užu odbranu i ostavljanje većeg prostora krilima. Alternative Oskaru, za kojeg je sigurno da je Skolarijev prvi pik, mogu biti Vilijan, mlađani Bernard, kao i pominjani Ramireš i Ernaneš, a možda čak i Paulinjo ponekad.
Što se tiče utakmica u kojima su igrali protiv selekcija koje bi rado vodio Bora Milutinović (Honduras, Zambija, Australija…), Skolari je imao tendenciju da zarotira trougao na sredini, pa je umesto dva zadnja vezna i plejmejkerom, ponekad igrao sa jednim zadnjim veznim i sa dva ofanzivna. Isto tako, bekovi su igrali pre kao spoljni igrači u nekoj 3-5-2 formaciji, vrlo slobodno i vrlo visoko, te su standardna krila iz formacije mogla da igraju uže i da se lakše pridodaju napadu. Svejedno, teško je očekivati da će Skolari rizikovati sa takvim varijantama svoje formacije protiv ekipa iz grupe u kojoj je Brazil, a kamoli kasnije kroz takmičenje. Možda, eventualno, nekada kada Brazil juri rezultat…
I poslednje tri pozicije u formaciji „4-2-3-1 de Felipao“ su dva krila, ili dva krilna napadača, i teški centar, pravi old style centarfor. Kao što onaj mali iz reklame voli kečap „kad je ukusan“, tako Skolari očigledno voli krila koja su probojita i opasna. U najvećem delu prijateljskih utakmica te pozicije bile su ustupljene Hulku na desnom, odnosno Neimaru po levom boku brazilskoga napada. Ideja sa obrnutim postavljanjem igrača po bokovima, tako da im jača noga „unutrašnja“, nije nešto što odlikuje samo Skolarija, već sve češća pojava u savremenom fudbalu. Dobit je jasna, pored širine koju vam ta visoka krila daju, imate i opciju da oni „zaseku“ i krenu ka golu kada se šansa ukaže. A kada kao Skolari igrate sa ofanzivnim igračima na bekovskim pozicijama, gde se očekuje puno „dupliranja“ po boku u fazi napada, ta povlastica postaje jedna važna i velika dopunska opcija, jedna bitna raznovrsnost u napadu koju je teško braniti. Uz sve to, Skolari ima dvojicu sjajnih igrača na tim pozicijama, prvu zvezdu tima i još jednog, nezgodnog, koga su proklete pare udaljile od toga da na velikoj evropskoj sceni, u nekom od velikih klubova pokaže da je vrhunski; ali dobro, evo mu šanse. Samo još da Skolari sve to lepo uskladi i organizuje, i naravno, što bi Limeni rekao, da Dragan radi šta mu je rečeno.
U formaciji koju Felipao ima u vidu, na centralnom mestu u napadu treba da se nalazi klasičan centarfor, fudbaler sa brojnim tehničkim i fizičkim karakteristikama. Svakako, bilo bi besmisleno reći da se od napadača ne očekuju golovi, u bilo kojoj formaciji; ali od napadača u ovakvom sistemu igre, sa vrlo ofanzivnom trojkom iza tog napadača, vrlo je bitan i taj deo koji se tiče njegove saradnje sa tim igračima i otvaranja šansi za njih. Dakle, za takvu formaciju idealan je napadač kojima ima karakteristike za koje bismo mi, ljubitelji fm-a rekli da su karakteristike target man-a ili makar complete forward-a. U tom smislu, Žo i Fred i nisu tako loš izbor kao što bi se na prvu učinilo kritičarima brazilskog napada. Možda nisu gol mašine, ali oni su igrači koji će i pored toga što su prilično opasni i efikasni (što je pre svega Fred, koji je prvi izbor, pokazao u dobrom delu svoje karijere, a bogami i protiv nas) biti od velike vrednosti za tim. Hulk, Oskar i Nejmar, ako stvari budu išle kako treba za Skolarija, biće itekako opasni baš onda kada Fred napravi dubinu i kada na sebe navuče centralni deo protivničke odbrane, pa se za njih otvori prostor bilo iza njega po sredini bilo po strani. To je verovatno ono čemu se Luiz Felipe nada.
I za kraj ove priče o interesantnom stručnjaku, malo o njegovom karakteru. Mi ga, kao što je pomenuto, pamtimo pre svega kao kavgadžiju koji se sukobio sa Dragutinovićem i čak ga udario. To je svakako strana koju ima. Takođe, priča se da je prilično strog i autoritaran, te da je upravo zbog toga kao stvoren za južnoameričke selekcije i timove – koje imaju talenat ali im manjka discipline i timskog duha. Za sebe je, ipak, u par intervjua rekao da je vrlo otvoren, pozitivan, srdačan i dobronameran, ali da je posao – posao. Izgleda da on tim poslom vlada, u smislu da zaista uspeva da napravi tim, stiša ego različitih likova u svlačionici i donese timski duh. Setite se Portugala pod njim, to je bila fino podešena mašina. Njegove motivacijske sposobnosti su takođe vezane za njegov karakter. Priča se da je svojim igračima u različitim selekcijama davao da čitaju staru kinesku knjigu „Umetnost ratovanja“, te da im je pred važnije utakmice puštao motivišuće filmove i video klipove.
Luiz Felipe Skolari je svakako čovek za posao, kada je u pitanju ovaj Brazil, šta god neki kritičari mislili. Očigledno ume da se nosi sa pritiskom koje sa sobom nosi domaćinstvo, kao i tradicionalno ogromna očekivanja Brazilaca. Javnost se kratko uskomešala nakon njegovog nepozivanja Kake i Ronaldinja, ali je to brzo prošlo i stišalo se. Ako stvari budu išle kako treba za Brazil neće mu se to više nikada pomenuti i verovatno nećemo čitati u štampi kako je on izdao brazilsku ideju ofanzivnog fudbala i druge stereotipe,već jedino pohvale o tome kako je njegov oštar i disciplinovan pristup ovom timu zabavljača omogućio da izvuku najbolje iz sebe i da naprave rezultat kakav se od njih očekuje. S druge strane, krene li nešto naopako, teško Velikom Filu za sve pomenute stvari koje mu se na ovaj ili onaj način mogu zameriti. No, to je sudbina trenerskog posla. Svejedno, biće zanimljivo videti kako će se njegovo fudbalsko-taktičku znanje pokazati na ovom turniru i kako će njegova harizma delovati na njegov tim i protivnike.
