Ovogodišnji Afrički kup nacija je gotov. Slonovi su konačno šampioni. Takoreći na umoru svoje najbolje generacije u istoriji, Obala Slonovače je osvojila ovo živopisno takmičenje.
U finalu su Slonovi pobedili Ganu, koja je igrom u toku turnira više delovala kao tim, i mnogi su je i u tom finalu smatrali favoritom. Ipak, individualno (i dalje) sjajan sastav, predvođen harizmatičnim trenerom Erve Renarom, pobedio je u finalu nakon penala, i nakon užasno dosadne utakmice. Istakao se golman Obale slonovače, Bari, koji je odbranama prvo spasio svoje koji su promašili u prve dve serije, da bi naposletku, odbranio šut svom kolegi iz Gane, i dao mu gol zatim. Na kraju, ova selekcija Slonova, bez mnogih svojih asova, pre svega – Drogbe, zatim sa sada vremešnim Kaluom i Kolo Tureom, i po nekim novim klincem u odbrani i vezi, uspela je ono što smo od njih očekivali već neko vreme – da pokori Afriku. Njima je ovo druga titula šampiona Afrike, a šmekeru Erve Renaru, druga titula u par godina, sa dve različite selekcije: Zambijom i Obalom Slonovače. Kažu da to nikom nije pošlo za rukom… čak ni Bori Milutinoviću.
Erve Renar
Tri su jaka utiska sa ovog šampionata. I za sva tri se može reći da su „deja vu“, i da nisu posebna novina, mada su možda sada uočljiviji i istaknutiji no ranije.
Krenimo redom. Prvi utisak, onaj koji je bilo nemoguće ne dobiti ukoliko ste iole pratili prvenstvo, jeste da su Afrikanci naučili taktiku. Već neko vreme severno afričke selekcije, pre svih Tunis, Maroko, Alžir i Egipat, do kojih je ovo otkriće prvo stiglo, objašnjavaju po Africi, pa se taj pelcer taktike i fudbalske struke brzo proširio i po zapadnoj Africi, pa i ostatku kontinenta. Pomislio bi čovek: „sjajno, to je sigurno popravilo kvalitet fudbala na Crnom kontinetu“; ali ne, svako ko je gledao poslednjih par Kupova nacija zna da to nije donelo ništa dobro.
Ovo prvenstvo kolosalni je dokaz da je taktiziranje ubilo lepotu afričkog fudbala. Možda nije fudbalski oduševljavati se nekim davnim vremenima i davnim turnirima Afričkog kupa nacija kada su one bolje selekcije glatko i sa po 5 golova razlike pobeđivale one druge; možda nije pokazatelj dobrog fudbalskog ukusa da neko uživa u utakmicama koje obiluju induvidualnim pokušajima, mahom zasnovanim na atletskim kvalitetima igrača pre negoli na tehničko taktičkim karakteristikama fudbalera. Možda… ali ovo sada je neprihvatljivo. Ubili su svu zabavu koju nam je afrički fudbal pričinjavao. Teško i da je kvalitet značajno napredovao, samo su lošije selekcije prosto naučile kako da igraju na rezultat i kako da se pored značajno lošijeg sastava suprotstave onim jačim.
Zahvaljujući svemu tome, dobili smo
- 13 nerešenih utakmica još u grupnoj fazi (od ukupno 24), od toga 10 rezultatom 1-1 (!) a 3 rezultatom 0-0.
- Grupu u kojoj je su 5 od 6 utakmica odigrane 1-1 (!), tzv. „1-1 grupu“, gde su se jedino Kamerun i Obala Slonovače nekako prešli u poslednjem kolu i odigrali 0-1, inače bi se odlučivalo žrebom, krajnje fudbalski, tako što bi Sep Blater, ili njegova afrička verzija, iz šešira izvukao dve selekcije koje će ići dalje, jer oni u 6 utakmica nisi umeli da naprave nikakvu razliku i nikakav poredak među sobom. Zahvaljujući ljubaznosti dve pomenute selekcije, samo su Mali i Gvineja morali da svoju fudbalsku budućnost prepuste žrebu… i Gvineja je bila bolja.
- Meč za treće mesto i finale bez golova, dakle dve glavne utakmice turnira su odigrane 0-0, i obe su rešavane penalima.
Drugi bitan utisak, opet, uobičajena stvar za Kupove nacija, užasno suđenje! Nepostojanje kriterijuma za faul, žuti karton i isključenje. To u kombinaciji sa fizički jakim igračima, sa velikim nacinalnim nabojem, daje strašno grub i opasan fudbal. Nije lepo za gledanje.
Na jednoj utakmici sviran je indirektan udarac za vraćanje lopte glavom do golmana. Golman, nesrećni igrač koji mu je vratio loptu, i trener datog tima – kadar: nevera. Komentator EuroSporta kreće da razmišlja o tome nisu li se možda pravila promenila. Čak i ako jesu, neko je to morao reći onim zbunjenim akterima.
Međutim, na stranu greške sudija, pa i one prečeste, ostaje nešto krupno što ostavlja gorak ukus. U četvrtfinalnom meču, između domaće Ekvatorijalne Gvineje i vrlo solidnog Tunisa, dolazi do nečeg jako ružnog. Sudija u nadoknadi svira potpuno besmislen penal Gvinejcima za izjednačenje. U produžecima oni pobedjuju već vidno razočarane i demotivisane Tunižane. Klupa Tunisa na ivici živaca i ulaska u teren. Tribine na ivici incidenta. Svima je bilo jasno šta se dešava. Kolektivna sramota. A incidenata, iako su tu nekako izbegnuti, ipak jeste bilo, na narednoj utakmici Gvineje. Publika je ušla u teren, i samo uz puno sreće izbegnuti su ozbiljniji problemi.
Svega toga ne bi bilo da su sudije manje razmišlale o odmoru na Havajima u režiji fudbalskog saveza domaćina, a više radile svoj posao pošteno i u duhu pravila fudbala.
Treći utisak, i nije pravi fudbalski, više je „off sport“. To je utisak brutalnosti Afrike, i njene ne-suptilnosti u pogledu raspodele pravde, koja se pokazuje i u fudbalskim okvirima. Naime, pre dve godine na tadašnjem Kupu nacija, teroristi su napali autobus sa reprezentacijom Togoa; par ljudi iz stručnog štaba je poginulo, mnogi su ranjeni, a svi koji su preživeli – doživeli su šok zbog kojeg im fudbal nije mogao biti na pameti makar izvesno vreme, ako ne i do kraja života. Adebajor od onda i ne igra za reprezentaciju (iako ga majka „kune“ zbog toga, kako kažu obavešteni izvori). Tada su se Togolanci povukli sa prvenstva, izbio je i diplomatski spor između Togoa i zemlje domaćina, pa su i nakon želje novookupljenog tima Togoa, igrači i njihov savez odbijeni povodom predloga da se vrate i ipak učestvuju na kupu. E, u toj prilici, fudbalska federacija Afrike (CAF) kaznila je Togo, i to drakonski: kazna od par stotina hiljada dolara, i dve godine zabrane učestvovanja u kvalifikacijama za Afrički kup nacija.
E, sada, slično se dogodilo i ove godine. Maroko, koji je bio planiran kao domaćin ovogodišnjeg AKN je, prvo predložio odlaganje kupa, a zatim, kada to nije prihvaćeno, odustao od organizacije iz opravdanog straha od širenja ebole. Na severu nema ebole, i postojala je bojazan da će se proširiti ako brojni navijači dođu iz zapadnog dela Afrike, gde je prava epidemija ove bolesti. Ipak CAF nije imao razumevanje za to, pa je Maroko kažnjen sa 100.000 dolara, i dve godina ne učestovanja na turnirima. Ekvatorijalna Gvineja se prihvatila domaćinstva, domaćinski se okoristila o njega, i svi srećni i zadovoljni. Ne baš svi, ali avaj… Uzgred, Gvineja je zbog pominjanih nereda kažnjena sa 50.000 dolara.
