Poslednjih godina smo relativno često mogli čuti domaće fudbalske trenere i selektore kako sa ponosom izgovaraju frazu iz naslova. Neki od njih čisto onako, u nedostatku stručnijeg i kompetentnijeg komentara a neki bogami i kako bi opravdali sebe i rezultate koje su postigli, tačnije koje nisu postigli protiv mnogo slabijih selekcija od one koju su predvodili. Nekako se to i ustalilo kod naših legendi fudbala, te smo prilikom učešća domaćih timova i reprezentacija na velikim takmičenjima, unapred bili ubeđivani da nikako nismo favoriti i da nikako nije iznenađenje ako kiksnemo jer su odavno prošla vremena kada nisu svi igrali fudbal. Međutim, ova fraza (korišćena kao opravdanje) je mnogima od nas, u situacijama kada smo na mišiće pobeđivali najslabije svetske selekcije ili još gore kad to nismo činili, bivala argument u prilog tome da nešto ne valja sa našim timovima, jer su taj fudbal zapravo igrali svi, sem nas.
Iz tog ugla gledano, Mundijal u Brazilu nikako ne potvrđuje taj naš osećaj. Međutim, iz onog drugog, fudbalskog ugla možemo i moramo biti prezadovoljni. Prisustvujemo Mundijalu kakav se ne pamti i za koji se svuda unaokolo čuju komentari da je po kvalitetu fudbala najbolji ikada. Veliki Pele se verovatno ne bi složio sa tom konstatacijom jer bi ga u suprotnom, daleko bilo, neko mogao uporediti sa nasumice odabranim fudbalerom Kostarike ili Čilea, umesto sa Mesijem, što prema jednom od njih ne bi bilo fer. Ono što bi, pak, definitivno bilo fer a što je verovatno i obaveza jednog sajta koji sebe naziva fudbalskim, jeste pisanje o reprezentacijama koje su pozitivno iznenadile ceo svet. Nasumično poređane: Kostarika, Čile, Gana, Sjedinjene Države, Iran a donekle i Alžir i Australija dovele su nas, a neke će i nastaviti da nas dovode, u situaciju da se ozbiljno zapitamo i zamislimo koliko je fudbal napredovao i šta se sve može postići radom, taktikom i verom u sebe. Ove tri stvari su ono što je zajedničko svim navedenim timovima i što pravi razliku između reprezentacija koje su ostale kući, i ovih koje u dalekom Brazilu prkose mnogo jačim od sebe.
Ovo nije jedan od tekstova iz kategorije u kojoj se bavimo analizom samih utakmica te se nećemo baviti analizom igre svake od tih reprezentacija, niti ćemo se baviti taktikom i sastavima timova. U kratkim crtama pričaćemo o onome što je zajedničko svim tim reprezentacijama koje su do sad imale samo jedan cilj – da se ne obrukaju na velikim takmičenjima, a sada ravnopravno fudbalskim silama konkurišu za samu završnicu. Mnogo je elemenata igre za čiju analizu je neophodno ozbiljno fudbalsko obrazovanje, međutim postoji i par stvari o kojima i mi, prosečni zaljubljenici u fudbal, možemo govoriti. Šta je to što je Čileu omogućilo da šampiona pošalje kući, ne slučajno već potučenog do nogu; kako je Gana uspela da umalo pobedi veoma stabilnu i jaku Nemačku a Sjedinjene Države favorizovani Portugal; da li vam je bilo žao kada je Mesi u svom stilu uzeo bodove neverovatno hrabrom Iranu; šta reći o Kostariki koja je apsolutna senzacija prvenstva?
Prva karakteristika je da su sve ove reprezentacije, tačnije njihovi selektori pre svega odlično analizirali i upoznali svoj tim. Svaki od njih odlično zna čime raspolaže, koje su jake a koje slabe strane tima koji vodi, šta se s tim timom može a šta ne može. Druga karakteristika je ambicija; ono što često nedostaje reprezentacijama sa naših “ex yu” prostora (sa izuzetkom Hrvatske) a što gore navedeni timovi apsolutno imaju. Niti jedan od ovih timova nije došao na prvenstvo da tri puta odigra 0-0, da celu utakmicu provede u svom šesnaestercu, da se zadovolji time što se provukao… Svi su došli da igraju fudbal! Fudbal koji je pametno prilagođen protivniku, i koji se fokusira na iskorišćavanje malobrojnih slabosti velikih timova. Autor teksta je često znao da opravda Murinjovu igru protiv Barselone komentarom „da se sa onim za koga znaš da je brži od tebe nećeš takmičiti u sprintu, već ćeš naći nešto u čemu si boji.“ Upravo nečim sličnim su se vodili selektori pomenutih reprezentacija, što nas dovodi do njihove sledeće karakteristike – temeljnoj analizi protivnika. Ne, Čileanci nisu nadigrali Špance u tika-taki, Ameri nisu bili tehnički superiorni u odnosu na Portugal, Iranci nisu dominirali protiv Argentinaca… Svi oni su našli način kako mogu da, pored činjenice da su bezmalo u svim elementima igre lošije od protivnika, iskoriste možda taj jedini u kojem su bolji. Zvuči krajnje jednostavno, ali nemojmo zaboraviti ne tako davne situacije u kojima selektor jedne zemlje dan pred meč nije siguran sa kojom reprezentacijom sutradan igra ili gde prekaljeni stručnjaci favorizuju protivnika ne znajući niti jednog fudbalera suparničkog tima. Šta tek reći o iskusnim selektorima koji i dan danas veruju da Englezi igraju na duge lopte, i da svi Skandinavci gaje isti stil fudbala?! Kod pomenutih verovatno postoji i bojazan da je Čehoslovačka poprilično jaka poslednjih godina. Dakle, da bi se gore navedena analiza snaga i slabosti protivnika sprovela u delo, potrebno je modernizovati pristup, potrebno je dovesti fudbalski školovane ljude, koji poznaju moderan fudbal i koji igru svog tima mogu prilagoditi potrebi. Prošla su „mi igramo svoju igru“ vremena i ovim pristupom se danas ne može postići mnogo, čak ni ako ste Brazil ili Španija. Reprezentacijama koje su prijatno iznenađenje ovog Mundijala ove fudbalske osnove uopšte nisu strane i one već nekoliko godina rade na unapređenju celokupne fudbalske kulture. Tako sada imamo prvenstvo gde „svi igraju fudbal“, a oni koji to baš i ne rade tako dobro su zasluženo ostali kod kuće.
Tek kada su svi ovi preduslovi pomenuti možemo pričati o taktici, možemo pričati da je Čile nadtrčao Špance i da se neverovatno visokim presingom branio na protivnikovoj strani terena. To čak i nije delovalo kao „branjenje“ jer su Čileanci zapravo devedeset minuta napadali Špance. Međutim Sampaoli je znao da njegovi momci to mogu, znao je da su brži, agresivniji i fizički spremniji od Španaca i to je iskoristio. Protiv Australije je naravno imao potpuno drugačiji pristup jer je tamo bio potreban posve drugačiji način igre, a dobar selektor to ume da prepozna.
Mnogi od nas pamte kako je Nemačka igrala kada je Jirgen Klinsman bio selektor. Pamtimo da su se Nemci mogli dogovarati ko će loptu gurnuti u mrežu, kad god bi se postizao gol. Kretanje bez lopte u Klinsmanovo vreme (nije lošije ni kod Leva) je bilo toliko napredno da je delovalo kako Nemcima lopta nije ni potrebna da bi dobili utakmicu. Složićete se jako zgodna stvar za meč sa Portugalom. E upravo tako sada igraju Ameri i upravo tako su naterali Portugalce da se „izvuku“ tek u 95. minutu. Neće Amerikanci osvojiti prvenstvo ali će vrlo verovatno otići dalje, što je za njih veliki uspeh. A Klinsman je tek na početku svog mandata.
Posle prvog meča na prvenstvu zapitali smo se da li je moguće pobediti Nemačku, i kako. Umalo nam to nisu pokazali, ni manje ni više nego Ganjani. Uradili su to preko verovatno dve jedine stvari u kojima su bolji od Nemaca – brzine i ogromne želje. Kad god se ukazala prilika sevali su direktni pasovi u prazno, iza leđa Nemaca gde su Gijan, Ajev i Atsu lako pretrčavali odbrambene fudbalere Pancera. Ponovo sjajna analiza protivnika i neverovatna mentalna čvrstina Ganjana koji nisu pali u igri čak ni kada su bili u rezultatskom zaostatku.
Mnogo puta smo čuli kako je “protivnik igrao bunker pa nismo mogli da ih probijemo”. Međutim postoji razlika u tome kako se “bunker taktika” sprovodi u delo. Postoji i razlog zašto određene reprezentacije kad igraju taj isti bunker, koji inače ne mogu da probiju, gotovo uvek izgube meč. Branio se Iran protiv Argentine sa deset fudbalera. Nije sramota, i mnogo jače reprezentacije bi uradile to isto. Branili su se Iranci i mogli, bez preterivanja, da postignu tri gola. Keiroš odlično zna da može da se osloni na svoju odbranu te je to i učinio. Međutim to nikada ne bi uspelo da nije znao da će Argentinci polako gubiti strpljenje i postati veoma ranjivi iz kontranapada po krilima. Da Iran s vremena na vreme nije veoma opasno pretio, meč bi se završio nekim od rezultata koji su mnogi predviđali. Ovako Iranci dobiše samo “bravo” ali protiv Argentine se ni do toga ne dolazi lako.
Na kraju Kostarika, kao jedna potpuno zasebna priča. Iz ovoga što smo do sada videli, njima uopšte nije mesto u ovom tekstu – oni već godinama unazad konkurišu za završnicu i jednostavno su bolja ekipa od svojih dosadašnjih protivnika. Ko bi, nakon nadigravanja Urugvaja i Italije rekao da i nije baš tako. Naime, selektor Pinto je sastavio tim koji funkcioniše tako dobro, u svim segmentima igre, da smo se svi mi osetili kao da gledamo jednu veoma jaku reprezentaciju, reprezentaciju koja se nije posebno prilagođavala nikom, već “svojom igrom” nadigrala protivnike. Mnogo želje, mnogo trčanja, malo sreće, dobra postavka igre, i, priznajmo i to, dosta dobrih pojedinaca – Kostarikanci su sve to imali. Ako mogu da nastave u istom stilu od njih možemo očekivati još dobrih partija. U svakom slučaju, svaka čast!
Ne preostaje nam ništa drugo nego da se radujemo ovakvim izdanjima autsajdera i navijamo za njih dokle god su na prvenstvu. Teško će bilo ko od njih doći do finala ili polufinala ali bar jedno učešće u četvrtfinalu bi bilo za čast svih zemalja koje su u fudbalskom usponu i za nauk svim onim koje nikako da se okrenu pravim fudbalskim vrednostima i krenu uzlaznom putanjom. Ostaje nam samo da pažljivo pratimo, navijamo i pokušamo da ustanovimo da li je ovo nagoveštaj nekih novih fudbalskih vremena, konačna pobeda taktike protiv individualnog kvaliteta, dominacija američkog kontinenta u odnosu na ostatak sveta ili, ko što neki kažu, samo posledica visokih temperatura i previše vlažnog vazduha.