Fernando Tores na putu je da se vrati u Madrid u redove Atletika. Milan će 5. januara potpisati zvaničan ugovor sa nekada vihornim napadačem, ali on će biti prosleđen svom matičnom klubu u zamenu za Alesija Čerčija. Navijači španskog šampiona sigurno nisu zaboravili kakav je bio “El Ninjov” značaj tokom nezaboravnih sedam sezona u crveno-belom dresu. Na Kalderonu je već počela prodaja dresova sa brojem 19 i prezimenom Tores.
Da se podsetimo kakav je bio put igrača, koji je nekada svojim potezima i golovima izazivao “histeriju” na stadionima širom Španije i Engleske.
Tores je u svom prvom mandatu u Madridu za sedam godina postigao 91 gol u 244 zvanične utakmice. Početak karijere proveo je u Segundi pokušavajujući da pomogne Atletiku da se nakon nekoliko loših sezona vrati u kolosek. Posle 2 godine “Jorgandžije” su se ponovo plasirale u elitni šampionat, gde je i krenuo Fernandov uspon ka zvezdama. Bez obzira što sa klubom za koji navija nije osvojio nijedan trofej, popularni “Dečačić” je izrastao u jednu od najvećih legendi sa Kalderona. Svojom prefinjenom tehnikom, kontrolisanom brzinom i neverovatnim osećajem za gol dovodio je odbrane do ludila, dok su se sa tribina nizale ovacije.
U junu 2007. godine Tores prelazi u slavni Liverpul. Uprava Atletika više nije mogla da odoli sve masnijim ciframa iz Engleske. U prvoj sezoni u Redsima postiže 24 gola na 33 utakmice u Premijer Ligi i kristališe se u lidera tima sa Enfilda. U sledeće dve sezone praktično ponavlja učinak, i ulazi u istoriju Liverpula kao igrač koji je za najmanje mečeva postigao 50 golova u Premijer Ligi. Svoju misiju na Mersesajdu završio je sa osamdeset jednim golom u 142 susreta. Međutim u Liverpulu kao i u Madridu jedino što mu je nedostajalo bili su trofeji.
Paralelno sa usponom karijere u crvenom dresu engleskog kluba, počela je i žetva trofeja u crvenoj majici reprezentacije Španije. “Furija” u period od 2008-2012 godine osvaja dva prvenstva Evrope i titulu prvaka Sveta u Južnoj Africi 2010. Tores je postao heroj nacije kad je postigao pobedonosni gol u finalu protiv Nemačke na stadionu Ernst Hapel u Beču. Na čudesan način umakao je Filipu Lamu i “bocnuo” loptu preko golmana Lemana, donevši tako nakon 44 godine prvi veliki trofej svojoj zemlji. U Južnoj Africi njegov doprinos tituli nije bio veliki zbog povrede, ali i pored toga uspeo je da upiše nekoliko nastupa. Na prethodnom Evropskom prvenstvu u Poljskoj i Ukrajini, Tores je proglašen za najboljeg strelca turnira, iako je na teren uglavnom ulazio kao zamena.
Do klupskih trofeja stigao je prelaskom u Čelzi, tada rekordnim transferom od 50 miliona funti, u januaru 2011. godine. Na Stamford Bridžu debitovao je protiv svog bivšeg kluba Liverpula, i loša partija na tom susretu najbliže će oslikati njegov boravak u Londonu. Nekada sjajni napadač mučio se da pronađe pravu formu, često nije bio ni u startnih 11, a ponekad ga nije bilo ni u protokolu. Engleski mediji su ga redovno razapinjali, ali činjenica da je oštrica nekada najboljeg svetskog ofanzivca prelaskom u Čelzi vidno otupela. Za tri godine i šest meseci uspeo je da skupi 172 meča u kojima je postigao 45 golova. Navijačima Plavaca zauvek će ostati u sećanju njegov trk preko celog terena na Kamp Nou, kad je obišao Valdesa i potvrdio prolazak svog kluba u finale Lige Šampiona. Čelzi je te godine došao do svoje prve i za sada jedine krune u najelitnijem klupskom takmičenju. Dogodine je El Ninjo predvodio svoj klub do trofeja u Ligi Evrope, gde je postigao 8 golova, uključujući i jedan u finalu Lige Evrope protiv Benfike, u pobedi Čelzija 2-1. Poslednje sezone u klubu bio je strelac samo 11 puta i postalo je očigledno da će Murinjo potražiti nova rešenja u napadu.
Toresove igre u Milanu nisu vredne pomena, osim možda jednog sjajnog trzaja glavom protiv Empolija, kada je jedini put zatresao mrežu u Seriji A.
Povratak kući može da znači ili novi početak ili definitivan kraj karijere. Magični Dijego Simeone pokušaće da iz Toresa izvuče bar deo nekadašnjih sposobnosti, zbog kojih su se tresli golmani širom planete. Ukoliko bude igrao u tandemu sa Mandžukićem njegova tehnika i kvalitet iz drugog plana mogu doći do izražaja. Nekada treći fudbaler sveta u izboru FIFA najbolje partije pružao je kada je imao dobro ukomponovanog špica pored sebe. Atletiko je ekipa koja se bori čitavog meča i Nando bi morao da popravi kretanje bez lopte, inače neće provoditi 90 minuta na terenu. Upotrebljivih lopti sa strane i kroz sredinu bi trebalo da bude dovoljno za broj golova koji će timu doneti željeni rezultat.
Oko Toresa oduvek kruži priča da dobro igra samo kada je srećan. Ne verujem da postoji veća radost za profesionalnog fudbalera do igrati u klubu koji voli, u gradu gde je rođen, za više nego dovoljnu sumu novca. Vreme će pokazati.
